Istorijat i rasprostranjenost
Iđirot je poznat hiljadama godina na Istoku, u Indiji, Japanu, Kini, a u srednjem veku je uvezen u Evropu iz Kine, a kasnije i u Severnu Ameriku. Uzgaja se u Šri Lanki, Burmi i drugim zemljama.
Botaničke i morfološke karakteristike
Iđirot je dugogodišnja biljka. Ima jako razgranat koren. Iz gornjeg, prednjeg kraja korena izbijaju mnogobrojni ravni, sabljasti listovi visine do 1m. Stabljika je trobridna ili četverobridna. U sredini je cvetni klip, čunjastog oblika, žućkastozelene boje, dužine 4-8cm. Plodovi su crvene boje. U podneblju Srednje Evrope otežano dozrevaju pa se biljka razmnožava vegetativnim putem.
Hemijski sastav
Iđirot sadrži eterično ulje 1,15-5%, čije su komponente: b-asaron (66,1-83,2%), α-asaron (6,3-9,7%), kalamenol (5,0%), metilizoeugenol (1-4,9%), linalol (4,7%), γ –asaron, kalamen i dr.
Lekovitost
Iđirot je delotvoran kao antiseptik, baktericid, karminativ, diaforetik, ekspektorans, hipotenziv, insekticid, spazmolitik, stimulans, stomahik, tonik.
Lekoviti deo iđirota je koren, koji je najkvalitetniji posle cvetanja kada se lišće počinje sušiti. Čaj od iđirota izvrstan je lek protiv groznice, za jačanje želuca i nervnog sistema. Koristi se kao lek protiv nadimanja, slabe probave, bolesti bubrega, gihta, lupanja srca, prehlade, kašlja, upale sluzokože, podrigivanja, žutice, čireva i reume. U kombinaciji s drugim lekovitim biljem čisti krv, odstranjuje suvišnu tečnost iz organizma. Poznat je i kao afrodizijak.
U novije vreme je potvrđeno potencijalno mutageno i kancerogeno delovanje b-asarona i zbog toga su potrebne mere opreza prilikom primene preparata na bazi iđirota.
Upotreba
Ovaj je začin našao primenu u prehrambenoj i farmaceutskoj industriji.
Narodna imena
Baban, inđirot, igirot, kalamus, mirisava trska, mirisni koren, babat, babji štapi, balad, vodena sabljica, vodeni božur, vodeni kmin, vodeni mačić, vodeni min, vodeni cmin, žuti ljiljan, kalmus, kolmež, komuš, mirisava trska, mirisavi šaš, sabljar, tatrsko zelje, temišvarka, šaša, široki loček.
