Istorijat i rasprostranjenost
Selen potiče iz Persije, a rasprostranjen je po planinskim područjima Evrope i Severne Amerike. U Srbiji je redak kao samonikla biljka, ali se uzgaja u ruralnim područjima.
Botaničke i morfološke karakteristike
Selen je mirisna, trajna, zeljasta biljka, visoka do 2m. Koren je krupan i razgranat. Listovi su tamnozeleni i 2-3 puta perasto razdeljeni. Cvetovi su udruženi u štitaste cvasti svetložute boje. Plodovi su pljosnati, sa oštrim rebrima. Seme, listovi i stabljika selena su aromatični, oštrog mirisa, ukusa sličnog celeru; ukus je u početku slatkast, posle oštar, malo gorak, biberast i veoma intenzivan.
Hemijski sastav
U korenu i plodu ima do 1% eteričnog ulja, u kome su glavni sastojci β-ocimen (20,0-21,2%) i α-felandren (8,3-46,8%). Začin sadrži 20% proteina, 14% lipida, smole, gume, tanin, šećere, skrob, organske kiseline i druga organska jedinjenja. U lišću ima do 100 mg/100g vitamina C .
Lekovitost
Lekoviti su koren i plod selena.Začin je prijatan, aromatičan i bezopasan diuretik, stomahik, karminativ, ekspetorans, sedativ, antiseptik, antispasmolitik, karminativ, diaforetik, depurativ, ekspektorans, febrifug, stimulant, stomahik. Često se daje zajedno sa žitaricama za lečenje organa za varenje i disanje. Ima lekovito dejstvo kod bolesnika, koji boluju od grčeva u crevima. U kombinaciji sa drugim lekovitim biljkama selen podstiče pravilan rad srca.
Upotreba
Začin se uporebljava u prehrambenoj i farmaceutskoj industriji i u kulinarstvu. Selenom se mogu obogatiti ukusi čorbi i paprikaša, a sveži listovi se mogu dodati salatama i povrću. Obzirom da selen, za razliku od celera i većine drugih začina, ne gubi aromu prilikom dugog kuvanja, koristi se za vegeterijanska jela, kuvani pirinač, nadeve za povrće i za aromatizovana pečenja.
Narodna imena
Selin, ljupčac, miloduh, belestika, veleždin, velestika, lubčac, ljubačac, milobuh, miloduv, trojevac.
