Istorijat i rasprostranjenost
Smatra se da je ren poreklom iz Jugoistočne Evrope i Zapadne Azije. Još 1.500 godina pre Hrista poznavali su ga Egipćani, a Grci su ga koristili protiv bolova u leđima i kao afrodizijak.
Botaničke i morfološke karakteristike
Ren je snažna, višegodišnja, zeljasta biljka. Naraste do 1m. Koren je vretenast, do 6cm debeo i vrlo dugačak, do 1m. Gore je zadebljao i ima više glava. Spolja je žućkastosivkast, a iznutra beo. Ima vrlo velike, po obodu nazubljene listove i dugačke cvasti sa belim, sitnim cvetovima. Ukus mu je oštar, ljut i peče. Bez mirisa je, ali ako se mehanički ošteti, razvija se poseban prodoran, ljut miris, koji izaziva jako suzenje.
Hemijski sastav
U hemijskom sastavu rena kvantitativno su najzatupljniji ugljikohidrati (20,5%), a zatim proteini (7,7%) i celuloza (7,5%). Ren je bogat u kalijumu (587 mg/100g) i vitaminu C (152 mg/100g). Značajne komponente eteričnog ulja rena su feniletilizotiocianat i alilisotiocianat.
Lekovitost
Ren ima antibakterijska i antiseptička svojstva. Efektan je diuretik, digestiv, ekspetorans, antibiotik, antiseptik, diuretik, karminativ, laksativ, ekspektorans, laksativ, rubifaciens, stimulant.
Istraživanja su pokazala da ren ispoljava inhibitorne efekte na kancer debelog creva i želuca.
Upotreba
Ren se koristi u prehrambenoj industriji i u kulinarstvu. Grubo nastrugani ren služi za tople i hladne sosove, na kolutove isečen za marinate.
Narodna imena
Hren, andrkva, žlična trava, žličnica, žličnjak, kašičak, ožičnjak, poljačina, ardakva, povrtnica, rdakva, rodakva, rokva, vrtna rotkva, trup, trupka
