Istorijat i rasprostranjenost
Majoran je poreklom iz Severne Afrike. Bio je poznat kod starih Egipćana, Grka, Rimljana. Proširen je po Sredozemlju i Južnoj Evropi.
Botaničke i morfološke karakteristike
Majoran je, uglavnom, jednogodišnja biljka, ali u veoma toplim krajevima traje dve i više godina. Raste u formi maloga grma visine 20cm-1m. Stabljika je četvorougaona, razgranata. Listovi su maleni, do 3cm dugi, eliptični, celovitog ruba, sive boje, baršunasti i s kratkorn peteljkom. Cvetovi su beli ili bledoružičasti, a razvijaju se u pršljenastim cvastima. Miris majorana je jako aromatičan i prepoznatljiv, a ukus topao, malo gorak.
Hemijski sastav
Majoran sadrži eterično ulje (0,7-3,5%), proteine (14,3%), celulozu (22,1%), pepeo (6,3-24,0%), tanin, gorke materije i dr. Etrično ulje je žuto ili žutozelenkasto, sasvim posebnog, blagog i aromatičnog mirisa. Sadrži 1,8-cineol (0,1-58,0%), terpinen-4-ol (10,9-30,0%), terpinolen (13,0-19,0%), kao i γ-terpinen, terpinol, linalol, β-kariofilen, timol i dr.
Lekovitost
Za lek se upotrebljavaju cvetovi i cela biljka majorana.
Majoran ublažava glavobolju i povoljno deluje na nervni sistem. Eterično ulje se koristi za masažu gihta, protiv reumatizma, ukočenih zglobova nakon duže bolesti, kod napornih fizičkih aktivnosti, otvrdnuća žlezda ili kvržica na grudima. Čaj od majorana izvanredno pomaže u lečenju crevnih grčeva kod dece. Jači čaj koristi kod odraslih osoba za lečenje žutice, teškoća s jetrom, sluzi u grudima, nadutosti i poremećene funkcije želuca. Odlikuje se antioksidativnim dejstvom. Spolja se daje u obliku lekovite masti ili alkoholature kao nervinum, protiv zapaljenja kože i za lečenje
Upotreba
Majoran ima primenu u prehrambenoj industriji i u kulinarstvu. Koristi se za začinjavanje salata, mesa i jela od živine i od divljači.
Narodna imena
Babina duša, mažuran, majuran mirišljavak, majeran, mačurana, mazurana, sanseg.
